Biciklom preko Karpata Priča koja definitivno odstupa od svih planinarskih ali je podjednako zanimnjiva desila se u periodu od 27.07. do 03.08….U planu je bilo biciklom preći iz Srbije u Rumuniju, otići što severnije i odatle napasti Karpate i jedan od najlepših puteva na svetu za vožnju „Transfagarašan“. To je put koji je Čaušesku izgradio pod velom vojne tajne u doba hladnog rata i planiran je bio za brzo prebacivanje vojnih trupa sa severa na jug Rumunije. Epitet vojna tajna skinut je nakon pada Čaušeskove vladavine i od tada ta lepota inžinjerstva i graditeljstva dostupna je „običnim smrtnicima“.. Gledajući sa severa na jug Transfagarašan počinje u gradu Kartišoara i u narednih 29 km penje se sa 460 mnv na preko 2100 mnv. Serpentina do serpentine i prosto nestvaran krajolik Fagarašan planina prosto oduzimaju dah, u fizičkom a i duhovnom smislu…Na samom prevoju nalazi se jezero Balea Lac i oko njega ima par motela sa dosta smeštajnih kapaciteta. Kao takvo odlična je baza za planinarenje po Karpatima, pre svega za uspon na najviši vrh Rumunije Moldoveanu… Mogao bih celi dan pisati o tih 29 km uspona i isto toliko spusta ali redno je da se osvrnem i na ostatak puta,od planiranja,logistike pa do izbora bicikla… Na put smo krenuli moj komšija Miljan, dugogodišnji biciklista i cikloturista i ja. Plan je bio da se krene iz Zaječara(moj rodni grad) preko Negotina i Kladova. Dakle uz Dunav do Kladova i da tu pređemo preko Đerdapa u Rumuniju, konkretno cilj nam je bio grad Turnu Severin…Od Turnu Severina nastavili smo redom da osvajamo gradove:Motru, Tirgu Žju, Horezu i Ramnicu Valsea…Put do R.Valsea vodi kroz mnoga manja mesta palanačkog tipa u kojima se mogu videti jako zanimljive građevine, seoske kuće i nešto poput naših domova kultura koje su( zaključujem po datumima na fasadama) uglavnom iz prve polovine 20. Veka…Jako je lepo videti da neko to pedantno održava i ne dozvoljava da se naruši duh tog perioda…Veći gradovi(R.Valsea,Motru,Tirgu Žju…) prepuni su zelenih parkova koji su besprekorno čisti i održavani. Da ne zaboravim puteve koji su, pa slobodno mogu reći za razliku od naših kao staklo! Razmišljam samo da li je to uticaj Evrope na njih ili jednostavno imaju tu neku „svest“…Šta god da je voleo bih da isto tako za par godina vidim i u našoj lepoj majčici Srbiji… Nego da ih ne hvalim previše, vraćam se na rutu.. Dakle,od Rimnicu Valsea odlučujemo da na sever krenemo putem E81 kroz klisuru. Sa leve strane klisure su okomite gromade Karpata, desno je veštačko jezero nastalo od reke Olt koje prati tok čitave klisure. U samoj klisuri bruji kao u košnici. Sve sam kamion do kamiona…Izabrali smo najgore moguće rešenje za prelaz na sever i definitivno, ako iko planira slično putešestvije, treba potražiti alternativni put.Tu u klisuri nas je uhvatio i kraj trećeg dana putovanja i s obzirom na nedostatak adekvatnog mesta za postavljanje šatora zanoćili smo u motelu.Smeštaj je bio oko 10 eura po osobi i za tu cenu je više nego odličan…Sutradan,nastavljamo kroz klisuru ka gradu Sibiu.Petnaestak km pre Sibiu na velikoj raskrsnici odvajamo se na istok ka gradu Avrig i odatle ka našem ček pointu varošici Kartišoara… U Kartišoaru stižemo popodne oko 4 i odlučujemo da zanoćimo u nekom od pansiona(ima ih jako puno) i da se odmorimo za sutrašnji uspon na Transfagarašan… Došao je i taj dan, budimo se,gledamo prognozu i shvatamo da će taj dan biti kišovit. U neverici konstatujemo da smo strogo ograničeni vremenom i da kakvo god da je vreme moramo krenuti na uspon…Sedlamo naše čelične konje i eto nas na usponu! Tih 29 km bih mogao opisati u četiri reči:KRV, SREĆA, SUZE i ZNOJ!!! Smenjivala su se godišnja doba, padalo je sve što može padati iz oblaka, uspon je konstantan i iznosi 7% do 9%…Ne postoji nivo fizičke spremnosti koji vam može garantovati da ga pređete, žargonski rečeno, sa pola snage. Ali,pogledi na krajolike Karpata,opijajući miris četinara i pomisao na samo osvajanje vrha deluju kao adrenalinska injekcija i stalno vas teraju napred.Metar po metar i nakon četiri i po sata eto nas negde pod vrhom.Tu nam se Bogovi planina napokon smiluju i otvore vedro nebo.Sreći nikad kraja!Zadnjih 5 km vozimo sigurno još sat i po,dva uživajući i slikajući…Konstatujemo da slika jednostavno nemože preneti ni delić veličanstvenosti koja nam je pred očima.To se jedino može osetiti tamo gore,na licu mesta,oči u oči sa Karpatima… Na vrh izlazimo nakon nekih 6-7 sati pedalanja.Odmaramo u jednom od restorana,osvežavamo se uz toplu čorbicu(popismo i po pivo ali pssst!),slikamo se kraj Balea Lac jezera i krećemo na spust ka jugu.Sledeća tačka brana na jezeru Vidraru.Do nje trridesetak kilometra spusta,sada više ne bole noge od pedalanja,bole ruke od konstantnog kočenja…Stižemo do brane i tu konstatujemo da nemamo vremena da odpedalamo do grada Kurtea de Arđeš.Od nekih turista saznajemo da na nekih 15 km imamo kamp sa zanimljivim nazivom(kamp Drakula) i obeležavamo ga kao naredni ček point… Noć je prošla mirno..Drakula,ako je i bio,nismo ga primetili.Bili smo tako umorni da smo jedva razapeli šatore,istuširali se i bez večere krenuli na počinak… Ujutro nastavljamo do Kurtea de Arđeš gde smo doručkovali u restoranu koji drži naš čovek(gazda Janković)…Doručak je bio za „odličan 5“. Napunjenih baterija napadamo dalje drum. Put od Curtea de Arđeš pa sve dole na jug vodi kroz Transilvaniju što će reći nepregledna ravnica,ne preterano atraktivna…Taj deo puta do Kalafata prelazimo bez nekog preteranog uzbuđenja.Nije da nema šta da se vidi nego mi jednostavno nemamo vremena da skitamo levo-desno već se držimo isključivo glavnog puta. Nižu se gradovi: Pitesti,Slatina,Krajova(lep i velik grad,ima svoj aerodrom),Kalafat. U Kalafatu prelazimo Dunav i ulazimo u Bugarsku,grad Vidin.Tu na ulasku u Vidin noćimo poslednji put i za sutra nam ostaje samo još nekih osamdesetak kilometara do Zaječara…Taj deo vozimo rutinski,bez nekih preteranih trzavica.Put konstantno goredolira i pomalo je monoton.Prolazimo još par većih mesta od kojih nam je najinteresantnija bila Kula(nekad davno,za vreme hiper inflacije šoping centar ljudima iz istočne Srbije.Danas jad i čemer,samo bleda senka nekadašnje bogate varošice…Od Kule peglamo dalje Vršku(Vražju) čuku i tu ulazimo u Srbiju.Još 13 km od granice i eto nas u Zaječaru…Poslednji ček point,kiosk u našoj ulici,konkretnije frižider sa hladnim Zaječarskim pivom. Valjalo je proslaviti skoro 1000 km u nogama za 7 dana bez ijednog kvara na biciklu,preko veličanstvenih krajolika naše majčice Srbije i surovo lepih Kaarpata kojima smo obećali…..VRATIĆEMO SE OPET!!!