U periodu od 4-16.jula 2016.godine, pod vođstvom Zorana Pavlovića-Paće (PK Predejane), uspešno je izvedena slika uspona na elbrusekspedicija na planini Kavkaz, a čak 16-oro planinara uspelo je da dostigne najviši vrh Rusije i celog evropskog kontinenta, Zapadni Elbrus (5642 m). 05.jula 2016. posle dva avionska leta (Beograd-Moskva i Moskva – Mineralne Vode), pristigli smo u selo Terskol, na 2100 m nadmorske visine, u podnožju Elbrusa i smestili se u Hotel 7. Region. 06.jula 2016.godine, izveli smo lagan aklimatizacioni uspon na vrh Mali Čeget (3460 m).image-0.02.01.a889ddbf413d5cad60989bcca30872bea292ff1490d829b119de9289afbae25e-V Odlazak u najviše delove Kavkaza, otpočeo je od 7.jula. Najpre smo se žičarom prebacili do Garabašija na 3847 m, i smestili u kontejnere. Popodne smo iskoristili za aklimatizacioni uspon do doma Prijut na 4050 m. Po sunčanom vremenu smo se vratili u kontejnere, a onda se sve u trenutku promenilo. Cele noći vejao je sneg, oluja je tukla po Garabašiju. Sutradan, 8.jula, jedva smo se nekako probili po smetovima do planinarskog doma Prijut. Ceo dan smo proveli u domu, čekavši da eventualno subota donese lepše vreme, jer nas je očekivala aklimatizacija najmanje do Pastuhovskih stena na 4800 m, pa čak i dalje i više. U subotu, 9.jula, ponovo je osvanuo sunčan dan i mi smo krenuli na aklimatizaciju. U uslovima razređenog vazduha, radi optimalne pripreme organizma, svako kretanje, bez obzira da li je u pitanju probni aklimatizacioni uspon ili glavni uspon, odvija se veoma sporo, nogu pred nogu. Mora se neprestano osluškivati organizam, svaki pa i najmanji signal, i valja biti strpljiv. Deonica koja bi se, na primer, na nižim planilnama savladala za 1 sat, ovde se prelazi za 4 sata. Najviša tačka koju smo dostigli 9.jula bila je 5050 m, odnosno do zavejanog ratraka, koji je poslužio kao dobra orijentacija. dejan 2016 elbrus prijutSve vreme na potezu Garabaši – Prijut – Pastuhovske stene – kota 5050 m, dva najviša vrha Kavkaza – Zapadni Elbrus (5642 m) i Istočni Elbrus (5621 m), deluju jako blizu, dostižni, kao da se rukom mogu dohvatiti. A stvarnost je prilično drugačija, manjak kiseonika kao da udaljava ove vrhove od nas uvek kada se ka njima uputimo. Nedelja i ponedeljak doneli su jako loše vreme, i zato smo ova dva dana proveli u planinarskom domu Prijut. Utorak, 12.juli, verovali smo osećaju, iskustvu, a i pratili prognozu, morao je biti naš dan. Tako se i odigralo: podeljeni u dve grupe, krenuli smo, jedni u 1 sat iza ponoći, drugi u 3 sata, ka vrhu Zapadni Elbrus. Oko 4 sata počelo je da se razdanjuje, u pola pet već je i sunce izašlo. I ovako zubato, bolje je od oblaka i magle. Znali smo da će nas već na prevoju između dva elbruska vrha dočekati jak vetar, a da će on na Zapadnom Elbrusu biti pravi uraganski. Korak po korak….ujednačeno….ali sporo…kao da se nimalo ne pomeramo….prešli smo i napušteni ratrak….i postigli, većina od nas, lični rekord po visini na kojoj se krećemo…. dejan 2016 elbrus vrh sa srpskomAli ono najteže tek sledi. Ravnomeran uspon do 5400 m, tik uz padine Istočnog Elbrusa. Potom silazak na prevoj na 5300 m. Dodatna teškoća je taj gubitak visine, na nižim planinama se ovo ne bi osetilo, ali na Kavkazu je svaki korak važan i svaki atom energije dragocen. Krećemo i na završni uspon. Najstrmiji deo. Nekoliko slojeva snega, stari sneg i onaj napadao prethodnog dana. Sve to može biti rizično za stabilnost i ravnotežu. Dereze pomažu, ali još više pomaže snažna volja i odlučnost. Izlazimo na plato, skoro da smo na 5600 m nadmorske visine. Vetar pravi snežne kovitlace, ali na kraju tog platoa, vidimo poslednje uzvišenje na našem putu. Uzvišenje kojim se izlazi na pozornicu Elbrusa, na poklonjenjenje čitavoj Evropi. Oko deset i po sati bilo nam je potrebno da dostignemo Elbrus na koji smo izašli u 11:40 po lokalnom vremenu. Sve u svemu, za uspon i silazak bilo je potrebno između 12 i 18 časova. Na vrhu – olujni vetar. Temperatura minus 25 stepeni. Tek toliko da se par fotografija napravi…Fotografije, sećanja i osećanja koji se nikada neće zaboraviti.dejan 2016 elbrus u terskolu Krov Evrope! Dejan Milojević