Planina sa dva lica U nedeljno jutro okupila se grupa od 17-oro dobro raspoloženih planinara sa namerom da osvoje LJukten, najviši vrh planine Goč! Bojana, Jelena, Suzana, Romana, Maja, Nevena, Ivana, Branko, Dejan, Nenad, Rade, Nikola, Milisav, Predrag, Jasmina, Marko i Jovan ukrcaše se u minibus i kretoše na put. Dobro raspoloženje se prenelo i na sam minibus koji je veselo poskakivao po putu. To se nije baš svima svidelo, pa se minibus nevoljno primiro u svom pohodu. Prodjosmo Vrnjačku banju i kretosmo ka Goču. Pogledi uprti kroz prozor tražili su i najmanji znak da će se ra zvedriti i sa vrha pružiti izvanredan pogled. Umesto sunca dočekao nas je sneg i gusta magla!Pronađosmo pogodno mesto za polazak na našu stazu. Jezero udaljeno desetak metara od nas nije se ni primećivalo od magle. Sve to n ije uticalo na naše dobro raspoloženje. Nakon pripreme krenuli smo na stazu prekrivenu vlažnim snegom. Uspon ka vrhu se odvijao bez problema, uz poneko grudvanje. Na samom vrhu napravili smo kratku pauzu za fotografisanje. Krenuli smo nazad i nakon stotinak metara skrenuli na novi put. Tu nas je sačekao sasvim drugačiji prizor. Na sve strane tragovi buđenja ranog proleća. Cvetovi se pojavljuju na livadama. Primećujemo potoke uzburkane od topljenja snega. Sa svakim našim korakom nailazili smo na sve više i više vode. Potoci su se pretvarali u rečice. Sa svih strana dopirao je huk predivnih vodopada! Voda je bila svuda oko nas. Pored puta. Na putu. U čizmama. Nakon pet i po sati završila se naša šetnja po Goču. Goč nam se toga dana predstavio sa dva svoja lica. Svako od njih je imalo s voju posebnu draž. Svima nama Goč je ulepšao dan, a posebno Jeleni koja je tog dana proslavila sa nama svoj rođendan! U povratku napravili smo kraću pauzu u Vrnjačkoj banji, gde smo nekih sat vremena proveli u šetnji i odmaranju. Put do kuće pratio je smeh koji je ispunio čitav minibus.