Uspon na Mont Blanc 2012. Mont Blanc (Bijela planina), na granici Italije i Francuske, najviši je vrh Alpa a ujedno i Zapadne Evrope. Visina je 4810 metara i varira u zavisnosti od visine snijega. Prvi osvajači bili su Jacques Balmat i Michel Paccard (8. avgust 1786.god.)
San mnogih planinara je da osvoje Mont Blanc. Godinama je to bio i moj san koji se sada i ostvario. Prošle godine sam pokušao, ali zbog jakog nevremena sam morao da odustanem. Ove godine, pružila mi se prilika da, sa Miroslavom Čolićem (obojica članovi PK „Greben“) krenem put Mont Blanc-a u organizaciji PK „Železničar“ Beograd i ponovo pokušam. Krenuli smo iz Beograda sa još 22 planinara preko Hrvatske, Slovenije i Italije i u jutarnjim časovima prolazimo tunel ispod Mont Blanc-a (11611m) i stižemo u Chamonix iz koga je planiran uspon. Prenoćili smo i ujutro krećemo žičarom do 1794 m. a zatim zupčastom željeznicom jednu stanicu niže ( 2172 m) zbog renoviranja pruge. Imamo sreće, neradan je dan pa možemo nastaviti put šinama do zadnje stanice. Mali odmor, pa krećemo ka domu Tête Rousse (3167 m) gdje je planirano noćenje. Krećemo se lagano jer su nam rančevi dosta teški. Stižemo do skloništa gdje se odmaramo a onda krećemo dalje. Nažalost vrijeme se naglo pogoršava, počinje kiša praćena jakim vjetrom i susnježicom. Vjetar je tako jak da kida dijelove opreme (kabanice i dr.) a ja ostadoh bez zaštite za ranac. Do doma stižemo mokri do kože pa se postavlja problem kako pripremiti opremu za sutrašnji uspon. U nesreći ima i sreće, prognoza kaže da će i sutradan biti loše vrijeme, što znači da koristimo rezervni dan i imaćemo vremena da osušimo opremu, a i dobro je zbog bolje aklimatizacije. Posle dvije noći u Tête Rousse, rano ujutru u 3h30 krećemo ka domu du Goûter (3835 m). Stavljamo dereze, krećemo ka Kuloaru smrti, prolazimo ga bez problema, ulazimo u Crnu stijenu koja je dosta dobro osigurana sajlama ali je potreban poseban oprez pogotovo što se penjemo sa derezama a i staza je prometna jer svi žure da što prije stignu do doma. Stižemo u dom bez problema, ručamo, dopunjavamo rezerve vode, formiramo naveze i krećemo ka skloništu Vallot (4362 m). U našem navezu su Tomica, momak iz Bora, Miroslav i ja. Krećemo se sporo ali sigurno, mora se paziti na pukotine u ledu. Počinje da duva vjetar a sa njim i problemi, prva odustajanja, premor i simptomi visinske bolesti kod dva člana ekspedicije primoravaju ih da se vrate u dom. Mi nastavljamo dalje. Stižemo do skloništa gdje zatičemo grupu Rusa i gomilu smeća koje niko nije nosio, čini mi se, više godina. Tu spavamo dok nisu počeli dolaziti drugi planinari koji se ponašaju kao da nas nema te nas gaze, buše naše podmetače, vreće za spavanje i drugu opremu jer ne skidaju dereze. Ustajemo, pakujemo se, još neki odustaju zbog premora. Naš navez je kompletan i nadam se da će tako i ostati. Krećemo ka vrhu. Jutro je hladno, ide se sporo, nikako da postignem „radnu temperaturu“. Izlazimo na takozvani Nož, gledam u nebo, razgledam okolo i po prvi put sam siguran da izlazimo na vrh. Jedino bi nas mogla spriječiti neka pukotina ili, ne daj Bože, nesreća zbog nepažnje nekoga u navezu. Moja želja se ostvarila, stižemo na vrh i vidi slučajnosti, 08. je avgust 2012. - isti datuma kao i kada su prvi penjači osvojili Mont Blanc, samo 226 godina kasnije. Pogled sa vrha je božanstven: Italija (Gran Paradiso) gdje sam bio prošle godine; Švajcarska (Matterhorn) i mnogi drugi vrhovi Alpa. Čestitanje, fotografisanje i silazak nazad. Dolazimo do skloništa, okupljamo se, pridružuju nam se planinari koji su ostali u skloništu i krećemo nazad ka domu du Goûter. Stižemo bez problema, razvezujemo navez, pakujemo opremu i krećemo ka Tête Rousse. Spuštamo se niz Crnu stijenu a meni je stalno u mislima Kuloar smrti koji treba da prođemo u vrijeme kad se to ne preporučuje (kada otopli a kuloar počinje da „radi“ što znači da se kamenje odronjava). Moja briga je bila nepotrebna jer se ni jedan kamenčić nije pokrenuo. Stižemo do Tête Rousse, noćimo i sutradan krećemo ka Chamonix-u. Pošto je radni dan, ne možemo se vratiti istim putem (šinama), već zaobilazno – veoma strmom i mjestimično opasnom stazom. Cijelim putem vidimo naš cilj – željezničku stanicu, ali nikako da stignemo do nje. Posle neka 3h30, stižemo, ukrcavamo se na voz, pa žičara, Chamonix i nazad za Srbiju. Meni se želja ostvarila, nadam se da će i mnogim drugima – samo oprezno jer nije ni malo naivno. Branko,